Кнежевићи

Горњи Побори заузимају западни и сјеверозападни дио Побора и састоје из следећих заселака:

Кнежевићи

У Кнежевићима су до краја XIX вијека живјели само чланови истоименог братства а од 1898. год. и братство Марковић. Између два свјетска рата се доселила и једна породица доњопоборског братства Брајић.

Бевење 

У Бевењама је живјело само братство Бевења а од средине XIX вијека је насељено братство Шофран (од Шофранаца из Ријечке Нахије) и крајем XIX вијека се доселило  и братство Шканата из Доњих Побора (огранак братства Стањевић).

Ђаконовићи 
У Ђаконовићима су живјели само чланови истоименог братства а у XX вијеку и једна породица братства Прибиловић са Учикала (Маини).

Чармаци  

У Чармацима је живјело само братство Чармак. По њиховом одласку за Улцињ крајем XIX вијека насељена је једна породица Зец из Доњих Побора.

Шумари (Шумарев Дуб) 

У Шумарима су живјели чланови братства Шумар (Потомци старог братства Дојчевић) и једна породица доњопоборског братства Ивановић.

Послије другог устанка у Боки 1882. године, велики дио становништва из Побора је пребјегао у Црну Гору и послије се настанио у Улцињу.  Том приликом су комплетно исељена братства Бевења и Чармак.  

Горњи Побори

Горњи Побори заузимају сјеверозападни дио Побора, простиру се на планинским косама и обронцима Ловћенског масива, почевши са сјевера од Коловира, па се преко Коложуња, Паштровнице и Јаришњаком спуштају и завршавају на југу, одмах изнад засеока Божовићи, у Доњим Поборима.

Горњи Побори се са сјевера граниче селима племена Његуши и то Мајсторима, затим Горњим и Доњим Чаворима, односно Коложуњем и Чаворима, како та села називају мјештани који у њима живе. Са истока и југоистока се граниче са Доњим Поборима а са запада и југозапада са Грбљем.

Граница према Његушима, са сјевера почиње од увале Вратно, врхом Коловира, затим се укосо низ Коложуњске греде спушта на куће Чаворове у Горњим Чаворима (Коложуњ). Од Горњих Чавора се спушта поред Јаворовијех долаца на Црни Студенац у Доњим Чаворима, одакле наставља право на Трештан Главу.

Одатле, са запада и југозапада почиње поборско-грбаљска граница, па наставља преко Гомилица и Копривине Рупе на Ждријело од Гомилица. Затим даље правцем Плоча на Ракиту, Мокри Долац, Мијочево Ждријело, Крпачкам, Клинац Гумно, Липовник, Зла Скала, Дебела греда, Пискуре, Стојановића Плоча, Грмушина Главица, Крстац и изнад Бијелих Трава излази испод Голубињака.

Са те (грбаљске) стране, Горњи Побори се граниче са селима Горњег Грбља и то Братешићима, Мензалинима, Горовићима, Краљевим Долом и Лаством.

Сa источне и југоисточне стране, Горњи Побори се граниче са Доњим Поборима и та граница се спушта са сјевера границом између Вратнога и Девесиљеве стране, Вељи Ошаник, лијево поред Дибљакe излази на Алексин Долац, Перај Бријег (Перовабријег), Плоча, лијево од Веље Скале, поред Цикуља па онда “рбатом” Ђурђевца, Обер, Скала Вулетића, Сребрно Плоче и спушта се до у поток Дреновштицу, одакле косо преко Голубињака наставља до Крсца.

Високи врхови у Горњим Поборима су Бабина Глава (1443 m.), Паштровница (1129 m.), Никова Лазина (1044 m.), Вељи Јаришњак (960 m.), Ђурђевац (842 m.), Крстац (755 m.).

Насељени дио

Насељени дио Горњих Побора се налазе на надморској висини између 500 м. (Ђаконовићи),  и 650 м. (Кнежевићи).

Са сјеверне стране,  село се наслања на  Вељи Јаришњак (t 960) и Споданицу, који представљају границу између Горњих Побора и њихове планине Јаришта, која је за Поборе, као сточаре била од велике важности.

Са источне стране су ограђени планином Ђурђевац (t 842), која се протеже правцем сјевер  југ  и представља истовремено границу између Горњих и Доњих Побора. Са обије стране Ђурђевац представља једну дугу стијену  која је нешто мало блажа са западне (горњопоборске) стране а са источне је скроз неприступачна. 

 

Са западне стране су Горњи Побори  оивичени  страном званој Плôче (t 755) којe  се протеже исто правцем сјевер-југ, и  прелази у Требаљевицу (t 567), те заклања Горње Поборе од Грбља. Та граница, са грбаљске стране гледано, представља једну скоро окомиту стијену која се протеже изнад грбаљских села, почевши од Братешића и завршавајући изнад  Ластве.

Горњи Побори су, као што се види, са три стране оивичени брдима и планинским ланцима, тако да  је само јужна страна отворена  и из Горњих Побора се пружа поглед према мору.   

 

Кнежевићи

Засеок Кнежевићи, као највисочији насељени дио Горњих Побора,  наслоњен је на јужне падине Вељег Јаришњака (t 960), тако да је сјевера заштићен Вељим Јаришњаком а са истока једном окомитом страном званој Рид, која се завршава спуштајући се у Споданички поток.  

Са источне стране су ограничени страном званој Плôче а  према југу је отворен поглед према Ђаконовићима и даље према мору.

Куће Кнежевића се налазе на бријегу званом Тупине и Бријег, те на заравнинама Учурица, Плőча и Скалица.

Куће су зидане на врло еластичној, комплексној подлози састављеној од лапорца, глине и кречњака, локално познатој као “ђер” или “ђерина”. По постојећим грађевинама али и по остацима старијих, може се закључити да куће нијесу бивале оштећене  приликом доста честих земљотреса на овим просторима, из чега се да закључити да су  први становници врло промишљено изабрали мјесто за градњу кућа. 

Горњи Побори су до скоро били скоро и физички одсјечени од сусједних села јер су до Горњих Побора, а посебно до Кнежевића, постојеће стазе биле врло уске, камените и врло лошег квалитета. Вјероватно да по дефиницији те саобраћајнице не претстављају чак ни једну категорију пута, јер су већим дијелом настале и користиле се без имало   доприноса људског рада. Постоје двије стазе које Кнежевиће повезују са Јариштима, и то једна уз Скалу и излази једним краком на врх Скале и наставља даље према манастиру Стањевићи, а другим уз Паролину и излази на почетак Доњих Јаришта. 

Друга стаза иде уз Тупине,  Локањ, и једним краком излази преко Чаланковина под Спиле а другим уз Полице и Паљушину излази на Долове на Горњим Јариштима. То су била два врло лоша али истовремено и два веома важна пута јер су повезивала Кнежевиће са највећим и најбољим дијелом Поборске планине, што је за њих као сточаре било од животне важности. Исто тако ти путеви воде даље преко Чавора до Котора гдје су Поборске “пазарнице” и “дрварице” продавале дрва и остале производе, као ћумур, сир, воће и  поврће. Тај дио трговине се више одвијао према Котору него према Будви, иако су Побори дио будванске општине и Будва им је ближа од Котора.

Према југу су водиле неколико стаза и то једна преко Плôча, Јагодњика, иза Врха и преко Зле Скале улазила у атар Грбља. Друга је ишла преко Плôча, Дубича, Шумарева Дуба  и поред Маркаш Дола спајала Поборе са Лаством Грбаљском и даље према “Доњој банди Грбља”. Била је и још стаза према  југу и спуштала се иза Оградица, низ Кућицу, до Јазбина и одатле мало бољим путем излазила на врх Сребрнога Плоча, то јест у атар Доњих Побора. Даље је водила опет једна стаза врло лошег квалитета преко Крапине, Зеленика, Гребени и преко Учикала до Будве. Други пут за Будву је водио низ Улицу,Бевење и низ Ђаконовиће излазио у Јазбине и спајао се са већ описаним путем који води низ Крапину до Будве.

Једини мало бољи пут је био подножјем Ђурђевца који је водио пут Доњих Побора. Тај пут како се још назива “пут преко Дубрава” је био тек мало бољи (“да се двоје могу разминут’ ”) од осталих каменитих стаза, водио је до Доњих Побора, али је исто на јужној страни Ђурђевца био усјечен у окомиту стијену звану Обер. У задњих пар деценија је то колски пут, али окомита стијена Обер још увијек улива страх свим  пролазницима. 

Кнежевићи су се, као и остали становници Побора, највише бавили сточарством и пољопривредом, мада за озбиљније бављење пољопривродом нијесу имали услова. Колико је  територија Побора изузетно добра за бављење сточарством, толико је земљорадња слабије била развијена јер није постојало довољно плодне земље. У самом селу ради се о степенастим и доста плитким баштама, локално названим до(л)чеви, зграде или баштине, сувомеђом зидани и поређани један над другим на обронцима околних брда. У њима се засијавао кукуруз, пшеница, кромпир и поврће.  Земљиште је врло плитко па самим тим и неплодно али захваљујући добро развијеном сточарству, било је обогаћено с доста гноја (стајског ђубрива). 

На територији Кнежевића је постојао и један млин (воденица) и неколика гумна. Млин се налазио испод Андри(ји)не воде и по стању остатака млинског камена да се закључити да се користио врло, врло давно. Наиме, ти остаци млинског камена су једини доказ да је постојао млин, а и тај камен је пуно оштећен и прекривен дебелим слојем наноса. Гумна постоје и мало боље су очувана и то су гумно на Бријег, на Скалицу, на Тупине, у Рашковину и гумно на Цуцин Гроб.